Прошлост Смолуће

СМОЛУЋА КАО СИМБОЛ

Смолућа је током историје више пута рушена, паљена и пљачкана, али је упорно обнављана и поново подизана. Током протеклог рата 1992. године постала је симбол страдања и отпора. У четворомјесечном окружењу муслиманско-хрватских паравојних снага под заставом тзв. Армије БиХ, у збјегу у Смолући нашло се 7.500 Срба из околних села.

СРЕДЊИ ВИЈЕК И ЖУПЕ

Смолућа се као средњовјековна жупа, спомиње већ 1249. године  у повељи босанског бана  Матеја Нинослава.

Средњовјековна босанска жупа СМОЛУЋА је осим насеља Доња, Средња и Горња Смолућа обухватала и Пурачић, Деветак,  Доњи Лукавац, Горњи Лукавац, Крушевицу, Добошницу и Миричину.

Прије османског освајања, Смолућа је имала своју цркву на локалитету Црквина. По народном предању, ту се налазила стара српска православна богомоља, која је разорена доласком Турака.

НАХИЈА СМОЛУЋА У ОСМАНСКОМ ПЕРИОДУ

Смолућа је била средиште истоимене нахије у оквиру Зворничког санџака.

Падом Сребреничке бановине, Смолућа је дошла у састав Зворничког санџака и под власт Зворничког кадилука, те добила статус нахије.

Нахија Смолућа простирала се с обје стране ријеке Спрече. Са сјевера се граничила ријеком Тињом и нахијом Јасеницом, са истока нахијом Доња Тузла, с југоистока нахијом Драметин (данашњи Бановићи), с југа Босанским санџаком, односно нахијом Озрен, са запада нахијом Соко и са сјевера нахијом Сребреник.

Према првом турском попису (1528), у Смолући је било више десетина српских православних домова. Забиљежена  су 243 српска домаћинства, са 323 табиа (термин који се означава онога што има право насијеђивања). 

Интересантан је попис становништва нахије Смолућа, из 1533. године и брзина исламизације. Према том попису село Гнојница је већ имало муслиманских кућа 12, неожењених 7, баштине 3; хришћанских кућа 34, неожењених 12, баштина 4, удовица 1 и примићур 1.  

Село Горњи Лукавац – имало је муслиманских кућа 11, неожењених 5; хришћанских кућа 30, неожењених 12, баштина 7, мезре 2, примићур 1.

Село Доњи Лукавац – муслиманских кућа 2, неожењених 2; хришћанских кућа 4, неожењених 2, баштина 3, чифлука 1.

Село Миричина – муслиманских кућа 12, неожењених 5; хришћанских кућа 19, неожењених 8, баштина 8.

Село Крушевица – муслиманских кућа 7, неожењених 1.

Село Деветак – муслиманских кућа 6, неожењених 5; хришћанских кућа 15, неожењених 5, баштина 3, примићур 1, мићур 1.

Село Добашница – муслиманских кућа 19, неожењених 7, баштина 1, мезри 1; хришћанских кућа 32, неожењених 8, баштина 9, мезри 1.

Доња Смолућа – муслиманских кућа 12, неожењених 1; хришћанских кућа 39, неожењених 5, баштина 16, примићур 1.

Средња Смолућа – муслиманских кућа 10, неожењених 6, баштина 1; хришћанских кућа 34, неожењених 5, баштина 10, мезри 1, примићур 1.

Горња Смолућа – муслиманских кућа 34, неожењених 15, баштина 6; хришћанских кућа 27, баштина 5, неожењених 3, примићур 1.

Село Пурачић – муслиманских кућа 6, неожењених 5; хришћанских кућа 15, неожењених 5, баштина 6, примићура 1: Уз ово село помиње се село Палежница које припада општини Добој и утврђени приход 2.280 акчи.

Нахија Смолућа је тада обухватала једанаест већих насеља: Гнојницу у којој је било сједиште кнеза, Мирчину, Горњи Лукавац, Доњи Лукавац (данашњи Турски Лукавац), Крушевица, Пурачић, Деветак, Добошницу, Доњу Смолућу, Средњу Смолућу, Горњу Смолућу и друга насеља.

АУСТРОГАРСКИ ПЕРИОД

По попису аустроугарских власти 1879. године, осим трију Смолућа и Горњег Лукаваца, види се да је већ тада остала насеља која су припадала нахији Смолућа била насељена искључиво муслиманима.

Само село Смолућа се дијелило на бројне засеоке: Смолућа се састоји од 20–так и више заселака са властитим називима:

Бабуновићи, Савићи, Мали Сокак, Цвјетковићи, Лукови, Мушићи, Ђурићи, Јастребица, Никићи, Кремен, Агићи, Цвикићи, Грабовчићи, Самар–Станковићи, Јовичићи, Крстићи, Милошевићи, Мајновићи, Малетићи,Горњи Лукавац–Поточари, Горњи Лукавац, Лукићи, Илићи, Марина Глава,  Горње Шикуље, Брезици, Лазићи. Нова насеља: од Доњих Шикуља до Дугог Сокака – Дуги Сокак, Савине Њиве, Језеро и Баре био је изразито густо насељени дио Смолуће.

На Брезичкој висоравни,  укрштали су се сеоски путеви. Ту је пролазио Царски друм од Лукавца кроз села Црвено Брдо, Горње Шикуље, Брезике према Горњој Смолући и Тињи. Са Брезичког раскршћа десно су путеви водили према Лукавчићу, Мрамору, Мариној глави, Добрњи, лијево у засеоке Доња Смолућа и Доње Шикуље. Тврдим путем на сјевер била је добра веза са Цагама, Тињом, Потпећом, Јасеницом, Драгуњом итд.

Смолућа се са сјевера граничи са муслиманским селом Цаге и дијелом српских села Потпећ и Доња Тиња, са истока муслиманским селом Горња Тиња, хрватским селом Мрамор–Село, дијелом српског села Марина Глава и рударским насељем Мрамор, са југа муслиманским селима Хускићи, Горње Црвено Брдо, ромским селом Оштро Брдо и муслиманским селима Доње Шикуље и Прлине, а са запада муслиманским селима Добашница, дијелом Крушевица и Миручина.

ПРВИ И ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ

• Смолућани су били учесници Првог свјетског рата и Солунци
• Смолућани су били активни учесници у устанку 1941. године.
• Борили су се у Шестој источнобосанској бригади, Тузланском одреду и другим јединицама.
• У селу је послије рата подигнут споменик учесницима НОБ-а, као и спомен-биста Ристи Мијићу у Доњој Смолући, код истоимене основне школе.

ПОСЛИЈЕРАТНИ РАЗВОЈ

Школство и култура

• Прије оснивања школе у Смолући, мјештани Смолуће похађали су школе у Озренском манастиру Св. Никола и у Пурачићу, гдје  је постојала православна основна школа, која је радила од 1875. до 1914. године.
• Иницијативу за изградњу прве основне школе у Смолући покренули су виђенији мјештани 1923. године. Одбор су чинили Блажан Јокановић, Илија Васиљевић, Јово Јокановић, Цвијетин Михајловић и Митар Стевић.
• Школа је изграђена 1925. године на Брезицима и похађала су је дјеца из Смолуће, Горњег Лукавца, Црвеног Брда, Доњих и Горњих Шикулја, Тиње и околних насеља. Први учитељ био је Миладин Петровић из Јагодине.
• Школа је дограђена 1932. године, а касније је изграђена нова осмогодишња школа у Кланцу и четворогодишња у Горњој Смолући. Школа је била и центар просвјетитељских активности, са курсевима за описмењавање и образовање жена.
• У Смолући су постојала два Дома културе – у Доњој и у Горњој Смолући.
• Радио је Културно-умјетнички друштво (КУД) „Смолућа“, које је његовало српску културу, традицију и обичаје.
• У саставу школе „Ристо Мијић“ радила је библиотека са библиотекаром.

  

Друштвени социјални живот и стандард

• Први телефон у Смолући инсталиран је већ 30. годинa двадесетог вијека у кући трговца Митра Максимовића, који је имао и електрично освјетљење, водовод, телефон и централно гријање. О чему свједочи и текст у “Београдској политици” из 1937. године.
• Смолућа је већ педесетих година прошлог вијека била електрифицирана.
• Село је већ крајем седамедсетих имало развијену инфраструктуру: мрежу асфалтних путева, водовод и фиксну телефонију .
• Смолућа је имала здравствену амбуланту,
• три државне и више приватних трговина,
• више кафана и кафића, викендом дискотеку и игранку.
• мјештани су имали и своје посебне саборе на игранкама за Светог Саву, као и на сеоској молитви за Спасовдан на молитвишту у Малетићима.

Спорт и удружења

• У Смолући је радио ФК „Братство“ Смолућа, који је био окосница спортског живота.
• Током љетне сезоне организовани су фудбалски турнири у Доњој и Горњој Смолући, на игралиштима „Дизија“ и „Бостаниште“.
• Поред фудбала, кошарка, рукомет и одбојка били су саставни дио спортских активности и омладинског дружења.
• Активан је био и Стрељачки клуб, који је окупљао љубитеље спортског стрељаштва.

Задруге и привреда

• Основана је земљорадничка задруга, а касније и пољопривредна апотека.
• Породичне пољопривредне задруге
• Приватни млинови и занатске радионице

ГРОБЉА И СПОМЕНИЦИ

Смолућа је имала четири гробља:

• Старо гробље у Горњој Смолући,
• Ново гробље у Доњој Смолући, у засеоку Језеро,
• Гробље у Српском Лукавцу
• Ново гробље Њивићка.

Поред њих, у селу су подигнути:

• Споменик учесницима НОБ-а,
• спомен-биста Ристи Мијићу у Доњој Смолући, испред школе.

СМОЛУЋА У РАТУ 1992. ГОДИНЕ

• Прије Грађанског рата у БиХ на својим вијековним огњиштимау у Смолући је живјело 3500 Срба.
• Од маја до августа 1992. Смолућа је доживјела четверомејсечно ратно окружење у коме су збјег нашло 7500 Срба, мјештана Смолуће, Тиње, Потпећа и других мјеста.
• За вријеме свакодневних напада муслиманско-хртватских паравојних снага под заставом ткз. Армије БиХ, на Смолућу до 30. августа 1992. године убијено је 64-еро мјештана од којих 13 цивила и 51 борац.
• Међу цивилним жртвама 5 мјештана Смолуће убијено је након смолућког збјега.
• За вријеме окружења било је 161-о рањених, од којих је 25 цивила.
• Крајем августа, тачније 30.08. најхуманијом битком Восјке Републике Српске, из окружења је спасено 7.500 Срба из Смолуће и околних села.

СПОМЕНИК ПОГИНУЛИМ БОРЦИМА И ЦИВИЛНИМ ЖРТВАМА

Званични назив споменика је:
„Споменик погинулим борцима и цивилним жртвама – Смолуће, Тиње и Потпећа“.

На њему су уклесана имена:

• 128 погинулих бораца,
• 20 цивилних жртава.
• Споменик је изграђен у Пучилама код Бијељине, као трајно свједочанство страдања и отпора народа овог краја.
• Они су своје животе у Одбрамбено-отаџбинском рату уградили у темеље Републике Српске.