Изусти Смолућа и замисли шездесет квадратних километара земаљског раја посутог бисерима: Кремена, Самара, Јастербице, Лукова, Звекетуше, Бориног брда, Висића, Чардачина, Брезика, Језера, Сједаљке, Широке равни, Новог насеља, Кланца, Ратиша, Дуге њиве, Лукавчића, Каца, Божиновца…

Замисли то магично мјесто: природних љепота, невиђене природне архитектуре,  обиље дарованог најпиткијом водом. Смолућа, ушушкана, питома и заштићена висовима Мајевице, Озрена и Требаве, уцртана на свим картама.

Пописом је забиљежено да је 1991. године Смолућа имала 950 домаћинстава — сјећаш ли се, пријатељу, тих домаћинстава? Када збројиш 950 кућа, знај да је 3500 душа живјело у Смолући.

Градили су домаћини своју Смолућу: школе, домове, амбуланту, апотеку, трговине, дућане, читаонице, воденице, кафиће, путеве, мостове, игралишта, тунел…  Ловили, рибарили, имали своја састајалишта, обрађивали њиве, воћњаке, узгајали многа добра.

Одмарали обилазећи шуме, са стољетним храстовима, правим буквама узраслим до неба, миришљавим јелама, љековитим боровима, заносним јасеновима. Лијечила је вољена Смолућа имајући много тога што душа могла пожељети: чаробна прољећа,  незаборавна љета, богате јесени, несташне зиме.

Вољела бих да не морам да се сјетим да је Смолућа данас разрушена, опустошена, празна, тиха. Провирују из шибља и корова темељи разрушених породичних огњишта, као нијеми свједоци прохујалих страхота. Зарасле су стазе и богази, заодјенувши се неком тешком тугом, тугом која траје деценијама.

Сјетити се 15. маја 1992. године, града соли и колоне, није нимало једноставно, јер је теже сјетити се јуна, јула и августа 1992. године и окружене и оковане Смолуће. Плаче ми се и данас када се сјетим 18. јуна 1992. године, дана и ноћи када се земља тресла и ваздух горио, јунског дана када је становништво Потпећа и Тиње зараслим путевима и стазама, гоњено грмљавином граната и пуцњавом, стигло у Смолућу. Те јунске ноћи и небо је заплакало и у муњама и громовима вриштало над људском судбином.

Јуна 1992. године повукло се и становништво Лукавчића у Смолућу са потајним мислима да ће проћи и да ће се вратити својим кућама. Није прошло и нису се вратили. Тако се нашло 7500 становника оковано у Смолући, бранили су се и чекали.

Смолућа је мјесто гдје се водила битка за 7500 људских живота, мјесто на коме смо дотакли и смртно и бесмртно, суђено и несуђено и на крају и дно живота и сам пакао.

Август 1992. године, СИМ радио и вијести које почињу ријечима: „У селу Смолућа налази се у тоталном окружењу 7500 становника — људи, жена, дјеце, старих, изнемоглих, болесних, рањених. У нељудским условима без лијекова, завоја, струје, воде, хране.“
Појавио се трачак наде да би могло бити спашено 7500 људских живота.

Добри људи нашли су начина да спасу добре људе, хвала ти, Боже.

– 30. август 1992. године, сјећаш ли се, пријатељу, пробоја? Сјећаш ли се колоне? Излазимо из Смолуће у једном дану. Јеси ли био у колони? Збуњен, срећан и несрећан. Радостан и тужан. Не вјерујеш шта се све догодило теби, мени, нама. Идеш за ријеком од 7500 људи. Застајеш и заостајеш. Окрећеш се, знаш да немаш гдје назад. Заостао си тренутак, тражиш шта те то вуче, шта то неће да се покида — или не може, јер је дио тебе.

Можда си као и данас имао потребу да се опростиш и поклониш свима онима који нису преживјели окружење Смолуће и рат. Хвала, хвала и њима и онима који су дошли до нас, дали су нам животе за цијели живот. Живи смо захваљујући Богу, свим браниоцима и спасиоцима Смолуће.

Пријатељу мој, када те обузму сјећања, а мисли одлутају на Смолућу, Потпећ, Тињу, на неког од 150 уклесаних имена — можда је то име твог оца, мајке, ујака, стрица, рођака, пријатеља, друга, голобрадог јунака –  помолимо се за њих, живот ће нам бити вреднији живљења.

„Једини Боже, молим Ти се: уброј све наше настрадале, све њихове који данас нису са нама, уброј их међу Анђеле и свете, подари им Твоје рајско небо за вјечни мир и спокој.“

Крене ли суза, пријатељу мој, пусти је да се котрља, знаш као и ја да су СВИ били добри људи.

ЧАСТ И СЛАВА, ВАМА ЈУНАЦИМА.

Вера Јовић